БРАТСТВО  РАДОВИЋ  СА  ЗАГРЕДЕ

(Кратак приказ постанка братства и његовог расељавања)

Историјат братства Радовић, као и свих братстава у Црној Гори је непосредно у вези са историјом подручја на којему је оно настајало и проводило свој живот. Ово подручје је одвајкада било привлачно из разних разлога за многе освајаче, али и све оне који су покушавали да нађу себи сигурно утоичиште. Стални ратови и разни сукоби су утицали на честу миграцију становништва. Једни су освајали, други бјежали, трећи пак досељавали. На тај начин временом су се формирала и племена на подручју данашње Црне Горе.

Једно од најпознатијих племена и територијално највећих у Катунској нахији је племе Озринићи (Чево са околином). Оно се као једно од најстаријих црногорских племена спомиње у которским архивским изворима још 1335. године. Ово племе је због своје улоге пограничног племена и сталних борби са Турцима стекло највећи углед у Црној Гори. Његош га је у Горском вијенцу опјевао познатим стиховима „Чево равно гнијездо јуначко“. Племенско сједиште је Чево које се састоји од више мањих села као што су Војнићи, Заљуће, Мишке, Кута и друга).

Поред Чева,  Озриниће чине и насеља: Велестово, Марковина, Ожеговица,  Ластва, Загреда, Бијеле Пољане, Маклен и Убли. Чево је, поред Цетиња, било најзначније административно средиште у Катунској нахији. О томе говори податак, да су Чевљани, од устоличења гувернадурске титуле (гувернадур је дијелио власт са Владиком) па до средине XVIII вијека били њен власник, када су је продали Његушима.

Према народном предању, родоначелник племена Озринићи је био Озрихна или Озро (рођен око 1250. године) по коме је племе и добило име. Предање  каже, да су се негдје крајем XIII вијека из Босне на Чево доселили Озро и његова браћа: Васо, Пипо, Красо и Хото. Браћи Озровој се није допало Чево па су продужили даље да траже себи боље мјесто за живљење. Од Васа је настало племе Васојевићи, од Пипа племе Пипери, док су од Краса и Хота настала два позната албанска племена Краснићи и Хоти.

Предање каже да је Озро због своје хромости остао на Чеву.Ту се оженио Грубаном, са којом је имао пет синова и зачео настанак племена Озринићи. Највећи број данашњих Озринића води поријекло од Озровог потомка кнеза Драгоја. Кнез Драгоје је живио на прелазу из XVI у XVII вијек, односно негдје у периоду од 1570. до 1650. године. Познато је да се кнез Драгоје женио два пута. Прва жена му је умрла, највјероватније од епидемије куге која је у тим крајевима владала око 1608. године. Женидба са богатом удовицом Магдом са Трешњева (између Цетиња и Грахова) умногоме ће измијенити његов живот. Она ће га учинити имућним, а самим тим и утицајнијим. Постоје подаци да је чак подигла и цркву у Војинићима (Чево). Драгоје и Магда су имали седам синова: Радула, Вукашина, Пренту, Радоја (Буру), Вуја, Ивана и Мирка. Од Драгојевих синова настала су многобројна чевска браства, али и бројна браства, како широм Црне Горе, тако и ван њених граница, настала расељавањем њихових потомака.

Братство Радовић води поријекло од Радоја, једног од Драгојевих и Магдиних синова.  По предању он се са породицом иселио са Чева, 1642. године у Буроње. На Чево се вратио код своје браће 1660. године. По мјесту боравка Буроње гдје је живио око двадесетак година добио је надимак Буроња-Бура. Убрзо се поново са Чева иселио на Загреду.

Радоје (Бура) је имао четири сина од којих двојица имају потомство ито Ђукан и Илија. Ђукан је имао два сина Аћима и Спасоја, док је Илија имао четири сина: Божа, Сима, Лака и Рада. Од Ђукана и његових синова Аћима и Спасоја, као и од Илије и његових синова Божа, Сима и Лака развила се позната  породица Бурић са Загреде.

По четвртом Илијину сину Раду се развија огранак који се одваја од Бурића и тако настаје породица Радовић.

На Радов живот на Загреди нас и данас подсјећају неки локалитети која су највероватније названа  по њему, као што су на примјер Радова Главица и слично. Обзиром да је простор Загреде релативно мали и да се брзо насељавао, неминовно је морало доћи и до напуштања својих огњишта и пресељавања у друге крајеве Црне Горе и исељавања у поједине области Србије. Разлози за напуштање Загреде су били вишеструки као што су чести упади Турака и окршаји са њима, сиромаштво и стална стрепња за голи живот своје породице, жеља за бољим животом и слично. Постоје предања да су се између осталог Раде и његова породица иселили због страха од крвне освете.

На основу досадашњих истраживања Раде је имао осам синова и то: Пеја, Милутина, Марка, Шћепа, Тура, Богдана, Драгишу и Велишу, од којих се већина крајем XVIII вијека (у периоду од 1792. до 1800. године), а један дио средином XIX вијека расељава са Загреде. Радови синови Пејо, Милутин, Марко, Шћепо Туро и Богдан, досељавају у Драгову Луку крај Никшића. Богдан убрзо у времену 1804. – 1807. године гинe у борбама против Турака око Никшића. Драгиша и Велиша једно вријеме остају на Загреди, да би нешто касније њихове породице одселиле за Србију. По једним изворима њихове породице су се иселили тек послије 1850. године. Ово би могло бити тачно, јер се претпоставља да се  Раде два пута женио и да су Драгиша и Велиша синови од друге жене и да су доста млађи од остале браће. Драгиша се насељава у Петрово Село код Кладова. Ово потврђује попис становника Петровог села од 1863. године гдје нема података о Драгишином досељењу, док у попису од 1884. године постоји заведено име Радовић Драгиша, година старости 90, а у наставку су пописане породице његова два сина са свим члановима. Велишин син Милован (Мирко) или Миро, са потомцима се насељава у село Кличевац у непосредној околини Ваљева.  У пописима од 1866. и 1874. године становништво села  није посебно пописивано, него у оквиру града Ваљева. Тек од 1884. године посебно се помиње и од тада му се издваја број домаћинстава и становника. По неким подацима, поред осталих породица које су се досељавале у околину Ваљева, Радовићи су у Кличевац доселили у периоду од  1870. до 1899. године.  Остало је записано да је у Кличевцу пет кућа Радовића, да сви славе Аранђеловдан и да су досељени са Загреде из Катунске нахије.  Велиша није селио за Кличевац већ је умро на Загреди, а постоји могућност да је негдје у родном крају или његовој околини и погинуо.

По историјским изворима постајао је споразум постигнут у првој половини XIX вијека измађу тадашњих владара Србије и Црне Горе о пресељењу Црногораца у Србију када су они распоређивани у разне крајеве Србије, а што је одређивала тадашња власт државе Србије. Разумије се да су српске власти водиле рачуна о својим интересима и потребама, јер је ваљало населити ненасељене територије, обезбиједити војнике за разне бојеве, којих је тада стално било и слично.

Послије битке на Граховцу, која се одиграла у прољеће 1858. године Радовићи се из Драгове Луке расељавају и то: Пејови, Милутинови и Турови потомци у Луково, Шћепови потомци у Глибавац, Маркови потомци у Орах и Прагу.

Као што је већ речено по Раду се породица презвала Радовићи, док је по Драгиши након пресељења у Кладово породица узела презиме Драгишићи. Такође, касније по Перовом сину Окици, једном од наследника Марка Радовог, након пресељења из Праге у Србију (1901. године) његови потомци узимају презиме Окичић. То презиме ће прузети и потомци Окичинаог брата Радојице, када су 1921. године преселили у Орлане код Окичиних потомака. Скоро од свих Радових потомака касније је било пресељења и то највише послије Првог и Другог свјетског рата и то широм Србије, Војводине и Косова и Метохије. Потомци Радових синова су се насељавали у Голи Рид код Лебана, Вишњевац код Суботице, у Госпођинце код Жабља, Липар код Куле, Бијелу Цркву код Ђаковице, Бању Ковиљачу код Лознице, Врбас, Београд, а неколико њих је заувијек остало у Америци.

Од родоначелника братства, Рада Илијина Бурића је у протеклих близу триста година до данашњих дана живјело око 740 мушких потомака. Одива је било око 630, а снаха око 500, што укупно чини око 1.900 чланова.

Значи да је братство од Рада до данашњих дана (мушких потомака, удатих и неудатих одива и снаха) бројало близу 2.000 чланова. Тренутно у животу је у око 270 домова  око 750 чланова разасутих по разним свјетским дестинацијама. Осим Црне Горе и Србије гдје су најбројнији и гдје их има у многим градовима, чланова братства има и у већини европских земаља, Русији, Америци, Канади и Аустралији.

Сви Радовићи поријеклом са Загреде, као и породице Драгишића и Окичића славе Аранђеловдан, а прислужују Илиндан.